Urtica Medicamentum Est

KAKO VAS VIDIM JA KOJI SADA POKUŠAVAM DA PIŠEM O TOME DA UMETNOSTI VIŠE NEMA JER UMETNOST JE POSTALA ORDINARY LIFE U NEKOM SISTEMU KOJI JESTE ‘NAŠ SVET’ (sic!) I KAO TAKAV BIVA VAŠE UMETNIČKO DELO

(ISTINA IMA STRUKTURU FIKCIJE)

1.
Govorim o istini
i njenoj strukturi fikcije.
A to su pitanja, ne toliko o tome ‘šta istina jeste’, već o tome ‘kako struktura fikcije’ kao materijalna institucija
gradi u umetnosti mogući svet i postaje
uzorak nekakvog-ili-makakvog realnog (neki ljudi to ‘neuhvatljivo realno’ nazivaju Lacanovim koncipiranjem ‘Realnog’ kao nemogućeg, kao onog što izmiče simbolizaciji).
Zato sa pitanja o ‘šta’ prelazimo na pitanje o ‘kako’ vašeg rada.

2.
Ne postoji samo jedna mogućnost, mada neke mogućnosti izgledaju sasvim, sasvim
verovatne i obećavajuće prema istini, pravdi, veri, ljubavi, moći, društvenom identitetu, rodu, polu, seksu, trgovini, uživanju, patnji, strahu od smrti ili života, ratu, miru, varanju, zavođenju, uzvišenosti, mizeriji, strahu od noći…
Vi očekujte da razumem vaše umetničko delo i da o njemu pišem,
ali ono mi izmiče
i to izaziva, jedan dodatni razlog,
da mu se vratim i da pokušam da o njemu pišem,
tačnije da dozvolim pismu (écriture) da se odigrava oko
vašeg dela (CD Roma: URTICA MEDICAMENTUM EST) i oko vašeg
‘sajta’ na internetu: www.cyberrex.org/urtica/…
Stvari sa umetnošću nikada nisu jednostavne, nikada nisu bile i nikade neće biti… To je ono
intencionalno komplikovanje ‘sveta’ koji prestaje da bude priroda i postaje
ekonomija mimezisa (čini mi se po Derridi ‘ekonomimezis’ /economimesis/).
Tu nema
prvostepenosti odnošenja,
tu nema po-sebi razumljivih slika i reči,
zapravo,
ljudskog ponašanja.
Postoje arbitrarna ili motivisana posredovanja koja se umnožavaju kao metastaze bolesnih bujajućih ćelija ili
kao
tumaranja zaljubljenog koji spletkari
protiv nje/njega,
sebe
i svih ostalih
u bajci koja
nije ‘istina’ (arhiv istina)
već
nekakav vaš hipotetički izabrani znak
koji
postaje označitelj
koji će primiti ili anticipirati
sva druga moguća značenja nadgradnje (po Marxu ‘superstrukture’) vaših stvaranja i konstruisanja
mogućeg sveta (ovo je termin iz modalne logike)
koji jeste ‘mitski svet’.
Po Barthesu mit jeste shema označavanja u kojoj jedan znak
postaje označitelj za nova označena,
a vi kao da upravo to radite gradeći na ‘brisanim tragovima bajke’ (njenim znacima)
neizvesnu shemu
mogućeg sistema
koji nazivate urtica medicamentum est.
Da, ja se ne razumem u ljude (u njihovu psihu, dušu, emocije),
ali već dugo učenjački proučavam ‘sisteme’ i njihove ekonomimezise, koji, zapravo stvaraju naš svet,
ali naš svet nije ništa drugo da materijalna i institucionalna proizvodnja
slika koji liče na fantazam, a
to znači ‘ekrana’ (zaslona, barijera)
koji odvajaju
mene (moje telo)
od sveta (koji zaista, istinski, pravo… ne mogu videti, a još manje osetiti).
Niko ne može videti svet, postoje samo posrednici (institucije i njeni advokati).
Vidite, moj tekst (zapravo to nije moj tekst, već sam ja taj koga taj tekst čini mogućim)
plete mrežu značenja, smisla i vrednosti oko ‘tela’ (materijalnog elektronski posredovanog tela) vašeg rada (slika i reči).
To je mreža
koja suočava dva sistema,
a moram priznati,
ta dva sistema ili N-mogućih sistema
jesu ono što nas okružuje
i što čini da
ono što vidimo
izgleda kao da jeste,
mada…
‘To jeste’ naša konstrukcija
po obrascima mitskog: mitskog označavanja jednog znaka u označitelj i označitelja u ‘konstrukciju’ institucije sa svim mogućim departmentima (naučnim odeljenjima koja proizvode mogućnosti informacije/istine o vašoj polaznoj tezi).

3.
Umetnost, možda, nikada nije ni postojala,
možda je uvek u pitanju bila struktura fikcije koju je neki
sistem mogućih anticipacija nudio
posredstvom struktura i funkcija
magije, mita, rituala, obreda, ceremonije, umetnosti, autonomije umetnosti, narušavanjem autonomije umetnosti, preobrazbama umetnosti u politiku ili u kulturu, odnosno, preobražajima kulture ili politike u umetnost.
Ali, mi umetnošću nazivamo sasvim različite stvari koje se ne mogu dovesti pod zajednički imenitelj (to je još pre pedeset godina tvrdio Morris Weitz).
Ovde se ne radi o konačnom razrešenju, naravno,
jer uvek je u pitanju nekakva borba (nalik ‘klasnoj borbi’ ili nalik ‘užasnoj cenzuri koju sprovodi nesvesno’)
koja kroz izmišljene institucije koje prihvatamo za stvarne institucije
deluje i
čini mogućim ‘naš’ (ma ko mi bili) svet.
Vaš rad zato vidim kao konstruisanje i proizvođenje fikcionalne institucije koja na mestu kulture (((gde je u modernizmu, gde je u postmodernizmima))) bila umetnost
nudi
‘preobražaje’ nemogućeg (imaginarnog ustrojstva) u pokrenuti ‘kao stvarni’ rad Realnog, mada, svi znamo da
istina ima strukturu fikcije.
Vaš rad jeste, ako ga dobro čitam, alegorija motivisanja/demotivisanja
arbitrarnih moći (ili efekata moći) institucije
kroz shematiku mita.

Prof. Dr. Miško Šuvaković teoretičar umetnosti i konceptualni umetnik, predavač na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.

+ http://en.wikipedia.org/wiki/Miško_Šuvaković