Value Quest—Art of Fortune & Economy of Risk

Copija teksta originalno objavljenog za e-magazin “Šibica”, Novi Sad 2011

• Part 1
• |
• Part 2

Naivna je ideja da značaj umetnosti u društvu može osloboditi zastoj i zagušenja u istom, a da se i dalje u medijima neguje iluzija kako se „umetnost“ može razvijati samo pojedinačno, a ne da je deo društvenog i ekonomskog sistema, kao što bi trebala da bude … I tako naša umetnost slabi, kao jedna od poslednjih karika u lancu finansiranja, nemoćna da bar na kratko osveži našu kulturnu scenu i da, ne daj bože, onako spontano evoluira. Pogrešno je i da pokrovitelji sami mogu da odrede stepen pažnje i interesovanja za umetnost. Ovakvo puritansko mišljene ne može pokrenuti ni puku ideju o kulturnoj revoluciji, a kamoli podstaći stvaranje novih dela u tom pravcu.

Umetnost ima tempo privrednog, naučnog i društvenog napretka, što znači da se mi nalazimo negde u bunaru te iste kulture i ne vidimo izlaz iz njega. Mi ne stavljamo pod pitanje moć kulture u društvu, koja je izvan svake sumnje, nego samo napominjemo, hteli mi to ili ne, da ekonomski uspeh zavisi od procvata kulture i obrnuto. Mi moramo kulturu shvatiti prvenstveno kao motor i pokretač društva, jer ekonomija i kultura u simbiozi predstavljaju dve proizvodne snage istog ranga: ulaganjem u kulturu, direktnim ubrizgavanjem je istovetno i ulaganje u ekonomski razvoj. Kultura ne sme da egzistira samo od teško isceđenih kapljica fondova, kao neke vrste humanitarne pomoći za ugrožene. Šta je kultura nego deo realnog sektora, roba i usluga proizvedenih za malu privredu, a malu privredu i njenu vrednost za budućnost naše države ne moramo da objašnjavamo. U privrednom ciklusu svakodnevnog društvenog života, umetnost je zaradila simbolički kulturni kapital, darujući našim životima dodatnu vrednost značenja. Međutim, to bi u kulturno-ekonomskom smislu, u stvari, bio slučaj lošeg idealizma, jer definišući se ona time svoju vrednost reducira, a ujedno i ograničava stavom: „kultura je samo duhovna hrana“.

Mi zaboravljamno da umetnost može da ojača nacionalnu ekonomiju i da postoji mnogo ljudi koji nisu deo umetničko-stvaralačkog miljea, ali podjednako uživaju u njenim plodovima i imaju razvijenu svest o njenoj vrednosti. Stoga, da bi se sve ovo ekonomski isplatilo, konzumentima kulture umetnost mora biti finansijski mnogo dostupnija.

S obzirom da su loša ekonomija i politika odgovorne za skoro sve društvene padove, kako finansijske, tako i vrednosne, to ujedno opravdava u našoj društvenoj svesti i raskid sa kreativnošću u kulturi. Najveći problem je što ovde nisu kažnjeni pravi krivci za kompletni društveni i ekonomski fijasko, nego kultura, kulturne institucije i mediji, koji bi morali da komuniciraju i transportuju kulturne vrednosti našem društvu.

Bogat i raznovrstan kulturni život stabilizuje budžet zajednice, a da bi se ljudi ponovo otvorili kulturi i da bi opravdali kulturnu revoluciju, moraju se pre svega prevaspitati svi komunikacioni kanali, koji su društvu dostupni, a to su naravno TV, radio i štampa, a ne da se u korenu saseca svaki pokušaj stavom “to ljude ne interesuje, od toga ovde nema ´leba!”. Tako da, ukoliko poželimo da se otrgnemo od vladavine čiste monokulture na medijskim kanalima, koji transportuju signale naše (ne)kulture, moramo „uhvatiti pauka a ne samo brisati paučinu“.

Ako se već ekonomija toliko ne bavi umetnošću, svakako se umetnost bavi ekonomijom. O tome pročitajte više u našem članku Koliko ekonomije može da podnese umetnost?

• Part 1: Koliko ekonomije može da podnese umetnost?
• Part 2: Razgovor sa umetničkom grupom Urtica povodom izložbe u MSUB