Urtica Medicamentum Est

Ovaj esej je pisan u okviru projekta CyberRex-a - baza podataka mladih jugoslovenskih umetnika

Ako uzmemo u obzir jedan od osnovnih Adornovih dictuma o umetnosti, da umetnost ima relativnu autonomiju u odnosu na masu kapitala, te da usled te samostalnosti može da se distancira i bude Arhimedova tačka kritike i subverzije vladajućeg simboličkog režima, onda vidimo da se ta situacija danas radikalno izmenila. Savremeni trenutak označen je mutacijom u strukturi kapitala koja svakako implicira i transformaciju područja kulture. Današnji postmoderni, globalni kapital ne vlada se više benigno i nezainteresovano prema nekakvim pastoralnim, idiličnim i romantičnim prekapitalističkim enklavama, kao što je svet umetnosti na primer, nego u njih penetrira i temeljno i sistematski ih kolonizuje i eksploatira. Ovoj kolonizaciji ne mogu umaći ni psihičke strukture (svesno i podsvesno), koje su bez ostatka zaposednute postmodernom kulturnom produkcijom, koja sve manje poznaje razliku izmedju visoke i popularne kulture (treba samo pogledati advertaisng i videti da on odista funkcioniše, produkcijom parola, slogana itd. kao moćni rival filozofskim iskazima moderne). U takvim okolnostima, situacija autonomije umetnosti svojstvena visokoj moderni, kao da je bez traga nestala, gubeći se u političkim konjunkuturama prošlosti koje više nisu transparentne savremenom subjektu. Takva mutacija u polju kulture kao da nameće kategorički imperativ umetnosti da strategiju svoje akcije radikalno izmeni, da potraži drugo mesto svoje subjektivacije. U kontekstu opšte kulturalizacije (mogli bi smo slobodno reći globalizacije, pošto, prema Jamesonu, ovaj termin možemo plauzibilno objasniti ako ga posmatramo kao strukturno homolognog postmodernoj kulturi), jedino što umetnosti stoji na raspolaganju jesu mediji te iste masovne kulture, kao jedino mesto gde ona sebe može prepoznati kao subjekta koji misli i deluje na relevantan i subverzivno-kritički način.

Iz tog ugla treba prići radovima umetničkog tima koji sačinjavaju Violeta Vojvodić i Eduard Balaž. Njihov glavni projekt "Urtica" pokušaj je simulacije različitih, dominantnih praksi označavanja i konstitucije značenja, koji u jednom ideološkom kontekstu postoje kao samorazumljivi i bezupitni. Svesni toga da je mogućnost kritičke distance u ovoj socio-političkoj konjunkturi izgubljena, oni ne pokušavaju da ironizuju ili parodiraju ove diskurse. Naprotiv, oni doslednom i sistematskom upotrebom postulata konstrukcije društveno priznatih i legitimnih označiteljskih praksi, te stalnim akcentuiranjem njihovog mitološkog karaktera, zaoštravaju i radikalizuju igru produkcije značenja u njenu vlastitu suprotnost – semantičku lišenost i besmislenost. Tako nam se, prilikom obilaska virtuelne institucije »Urtica«, stalno isporučuju i ispostavljaju produkti pseudonaučnih istraživanja, stavljajući pred nas pitanje u pogledu njihovog značenja. Ali, još važnije što ovde funkcioniše kao središnje, jeste pitanje nije li to slučaj sa svakom ideološkom produkcijom. Na primer, nije li upravo to na delu kada uzimamo u obzir centralnu kategoriju sistema samorazumevanja gradjana Jugoslavije, kategoriju žrtve, za koju se može reći da je u njoj situiran ugaoni kamen sistema “srpstva”. Politički angažovan rad Violete Vojvodić i Eduarda Balaža detektuje kao bitnu izvesnu perverziju odnosa žrtve i agresora koja se kosi sa zdravorazumskim mišljenjem ovog fenomena. To je obrt u kojem žrtva i ontološki i hronološki prethodi agresoru, i kao takvog ga suštinski proizvodi i čini razumljivim, čineći tako simbolički uopštiv i komunikativan model drugog. Model žrtve i agresora je centralno mesto promašenog susreta i nesporazuma Srbije i sveta, i kao takav dat u negližeu vlastitog besmisla. Ista stvar, ali u drugom aspektu tematizovana je u prethodnom radu, gde formular kojim se neko legitimiše kao dobrovljna žrtva, paradoksalno funkcioniše kao kategorički imperativ da se bude žrtva, jer jedino tim ritualnim činom inicijacije u simbolički poredak, individua može da bude priznata u vlastitoj subjektivnosti, i realizuje svoje pravo da bude član društva.

Mesto i strategija prezentacije i izlaganja umetničkog rada, nikako se ne odnose neutralno na sam rad nego ga odredjuju u bitnom smislu. Situacija mutacije kulture zapoveda umetnosti da postupa suprotno, ali simetrično Marcelu Duchampu. Budući da više nema autonomiju, ona mora neprestano da objekte umetnosti izvozi u svet realnosti, koji je eminentno svet popularne kulture, u kojoj ovi zadobijaju novo i suštinski drugačije značenje. Umetnost mora da zaposeda prostor koji je kapital već kolonizovao i da ga shvati kao mesto svog mišljenja i delovanja. Kao privilegovani posmoderni prostor pojavljuje se advertising, i upravo u njegovom posedanju, u ekscesivnoj identifikaciji sa njim i njemu inherentim praksama, nalazi se bitni moment rada Violete Vojvodić i Eduarda Balaža. Raklama za "Urticu" ne simulira reklamu, nije nikakva pseudo-reklama, ona se pojavljuje u kontekstu realnog televizijskog programa i time preuzima na sebe sve oznake i prerogative advertisinga. Isporučujući primaocu, u jednom inverznom vidu, ideološke reprezentacije koje konstruišu njegovu svakodnevicu, ova TV reklama tako pokušava da dekonstruiše interpelirajuće efekte datih reprezentacija.

U tom smislu ona, kao i celina projekta "Urtica" pokušavaju da odgovore pozitivno na prosvetiteljsku zapovest progresa i emancipacije društva i svesti. Svrstavajući sebe u red socijalno-politički angažovane umetnosti, "Urtica" hoće da deluje osvešćujuće jer nastoji da ekscentrira subjekta iz stanja bezupitnosti i samorazumljivosti, i tako proizvede u njemu imperativ da bude misleći, odgovoran i slobodan subjekt.

Darko Drašković, filozof iz Beograda, Srbija.
Philosophy Doctorant at the University of Lausanne, PhD thesis L’idée de nature chez Descartes et le matérialisme moderne et contemporain.